Наши инструменти више не личе на себе, дотрајали су и без звука - али ко то слуша, наше душе су суве, седимо као крпене лутке на позорници, без знакова живота, осим то мало нота које излазе из нас некако саме од себе. Одлазимо кућама после концерта, без стваралачке радости и потом тупо зуримо у те исте екране на којима неки други европски оркестри свирају Боговима, или резигнирано слушамо мелизме и напеве неког хоџе или дервиша – дотле смо дошли.
Драган Петровић, председник синдиката Београдске филхармоније, у писму јавности, "Време"
