Имам свој ритам и срећем се с људима које моји супарници никад неће срести. Са сељаком на њиви, са незапосленим људима код мене у селу на капији... Дођу да им средим неки упут за ВМА или неку другу клинику. Како да кажем: „Немој да га примиш,“ кад смо или одрасли, или радили заједно, или нам деца ишла у школу. Чак могу да им убрзам неки преглед, али кажем: „Ајде прво донеси упут“. Једноставно мораш да помогнеш. Е, од тих људи могу да сазнам много више него из новина.