Проблем са зацртаним циљевима је што се њихова остваривост базира на томе да Србија никако „не сме журити“ са развојем. Отуда је планирана стопа реалног раста за 2018. само 3,5 процента, а то је ниска стопа за неразвијену земљу. У недостатку развојних идеја планира се скромно и то се онда учено назива „одрживи развој“. Са таквим развојем економија Србија је осуђена да се „одржи“ на европском дну. Ако би се са таквом политиком наставило, Србија би ухватила прикључак са просеком ЕУ за неких 60 или мало више година. Тај срећни тренутак би велика већина грађана која данас живи у Србији могла гледати са небеских висина, буквално.
Небојша Катић, економиста, о циљаној инфлацији од око 3 % и планираном буџетском дефициту од 0,6 % БДП-а, „Политика“/„nkatic.wordpress.com“