Нисмо на крају процеса, негде смо у средини, можда смо мало запали у блато, али се крећемо напред. 
Већ ми прете. Раде ми ствари које чак ни Слоба себи није дозвољавао. Ако се неко препозна у некој инсинуацији, доживео сам тако неке позиве: па знаш, забринути смо за тебе, пази шта причаш. Нисам уплашен, али ме то страшно вређа зато што ни Слоба себи није дозвољавао да ме назове неко од његових и да ми каже пази шта причаш, него су имали своје начине који су били мање или више фер. Али, ако овако нешто долази од такозваних сабораца, онда је то увредљиво... Не видим себе да сам све то радио да би се, рецимо, војвођански функционери возили хеликоптером на отварање терена за голф у Жабљу. Многи су се изгубили у синдрому власти. Они се понашају као да су чули да комета налеће на Земљу и отимају све у једном цугу и мене то страшно разочарава.
